Realnost vs iluzija
Danas, kada neko počne da radi u kiosku brze hrane – pomisli: “Strašno! Samo da se odavde izvučem!” U vreme naših baba i deda, kada bi počinjali da rade na sličnom poslu, pomislili bi “Sjajno! Imam priliku!”
Ovo sam negde pročitala i sada parafraziram, ali mi se dugo “vrti u glavi”.
Da li smo postali razmaženi? Zašto mislimo da sve treba da dobijemo na tacni, tek tako?
Osnovne životne potrebe odavno nisu dovoljne, zdravlje, mir, hrana, krov nad glavom, posao,… Sada mnogi smatraju da im je neophodno da imaju novca za izlaske, skupe stvari, egzotična putovanja…
TO MORA DA SE ZARADI!
Kada smo prestali kao nacija da se bavimo ličnim usavršavanjem i radom i počeli da očekujemo da nam neko nešto pokloni, jer mislimo da imamo sva prava? – Prava se zaslužuju, a posebno pravo na bolji život.
Rad, trud, talenat, dobre misli, to je suština.
Ako je nekome loše na poslu – neka ga promeni! Ako neko nema dovoljno novca – neka ga zaradi! (Naravno, samo ako ima zdravlja). Zašto bi nešto tek tako palo u naše krilo?
Počnimo da se bavimo sobom, a ne politikom, gradom, ulicom, ljudima oko nas! Tada će sve krenuti na bolje.
Za kraj ovog posta preporučila bih pesmu Bertolta Brehta, “Čujemo, više nećeš da radiš sa nama”. Nema je online, potrudiću se da je pronađem i prekucam za neke naredne postove.
Bertolt Brecht
en.wikipedia.org
кратко, јасно…и .