PR edukacije – kome posvetiti poverenje i vreme (zamke i preporuke)

Sada je sve prešlo na online, događaji su skoro kompletno postali virtuelni, a samim tim naišla je “poplava” edukacija na internetu koje, naravno, koštaju. Čak iako deluje da su besplatne zapravo nisu, jer investirate svoje vreme koje je dragoceno, a pri tom dajete bar neki podatak o sebi koji kasnije postaje “meta” prodaje (na primer svoj e-mail ili nalog na društvenim mrežama).

I kako sada proceniti koju online edukaciju odslušati, gde investirati vreme (i novac)?

Do mene je došlo dosta PR edukacija i edukacija o digitalnoj komunikaciji, sa cenama od 10 do 300 eura. Naravno, na cenu utiče i trajanje edukacije, ali najvažnije je zapravo KO drži edukaciju/predavanje ili neki Zoom Live. (I ne, u ovom tekstu neću nikoga konkretno preporučiti niti je ovo sponzorisan tekst koji bilo koga favorizuje).

Glavno merilo edukacije je da proverite osobu ili osobe koje će vam nešto predavati / obučavati vas. Dakle Google pretraga ili lična pretraga i ispitivanje poznanika iz tog sektora šta misle o “tom i tom” kursu ili predavaču. Osnovno merilo je da li je taj neko samo TEORETIČAR ili ima PRAKTIČNOG ISKUSTVA u radu u toj oblasti. Uz dužno poštovanje prema svima koji danas pokušavaju da prežive i zarade na internetu, mora da postoji neki KREDIBILITET.

• Dakle, ako predavač ima iskustva u radu u toj oblasti, ima praktično znanje, onda treba uzeti u obzir taj kurs.
• Proveriti koliko je predavač AKTUELAN. Dana se u PR-u i digitalu stvari menjaju na mesečnom nivou, tako da vam treba neko ko radi SADA, a ne neko je živi na staroj slavi.
• Zatim, procenite da li se radi o temi koja će unaprediti vaše znanje, pa ćete kasnije to moći da UNOVČITE I SAMI, da poboljšate svoju uslugu ili da počnete nov biznis.
• Da li je predavač “Selfpromoter” ili zaista ima rezultata, jer dobar nastup i mnogo lajkova na mrežama ne mora da znači da je taj neko i dobar stručnjak u toj oblasti, posebno ako ima vremena mnogo o sebi da priča i postuje.
• Na kraju, uporedite ponude i cene online edukacija na inostranim sajtovima i pogledajte da li je možda neko iskopirao postojeću edukaciju koja je originalna na nekom drugom jeziku.

Sve u svemu, bolje je posvetiti vreme u odmaranju i komunikaciji sa voljenim osobama, nego posvetiti vreme (i novac) za neku uzaludnu edukaciju, a ima ih sada baš izuzetno mnogo.

Srećno!

(Digitalni) Car je go

Krenula je pandemija, a pored osnovne brige o zdravlju opšta je briga i o snabdevanju. Tu su se javili mnogi problemi i razbijanje raznih predrasuda.

Ono što mogu da kažem, iz svog iskustva, jeste da se sada pokazalo da je online prodaja postala “slamka spasa” za mnoge brendove i prodavce, ALI samo ukoliko su ranije ulagali u svoje digitalne kanale prodaje. Tu ne mislim na “cena u inbox” već mislim na legalnu prodaju preko sajtova, svog ili nekog posredničkog, a da se održavala konstantna komunikacija sa kupcima preko kanala društvenih mreža i da se ulagalo u digitalno oglašavanje (Facebook ili Google platforme, a najbolje obe).

Postoje sektori koji su odlično razvili online prodaju, ali je na žalost njihova usluga sada obustavljena ili postala minimalna:

• turizam
• ticketing – ulaznice za razne događaje
• pozorišta
• avio prevoz
• hotelijerstvo
• tehnika i nameštaj

Sektori koji su loše razvili online prodaju, ili je uopšte ni nemaju, su sada glavni za snabdevanje i imaju potencijal da ostvare odličan profit, ali samo ako budu radili pametno. Kako sada stvari stoje u Srbiji, veliki lanci koju su otvorili svoje online prodavnice to nisu razvili u dovoljnoj meri pa većina uglavnom ne prima online porudžbine zbog “povećane potražnje” – kao da im upravo povećana potražnja nije bila glavni cilj kada su otvarali online prodavnicu. Pokazalo se da su se online prodavnice otvarale ko zna iz kojih razloga i da su sada uglavnom uzalud potrošeni (ozbiljni) budžeti za promociju koji su uglavnom otišli u influence marketing i klasičan adverising.  Da li će veliki lanci uložiti više u online prodaju i promociju, ostaje da se vidi. Nedavno je jedan lanac postavio na svoje mreže da ima nov sajt, a pratioci su krenuli sa negativnim komentarima da jedino što su trebali da urade je da otvore online shop, a  umesto toga oni redizajniraju sajt.  – SLUŠAJTE SVOJE KORISNIKE!

Uostalom, za velike se ne brinem, oni će sigurno opstati, ali su ugroženi mali biznisi. U ovom trenutku oni koji mogu da rade i opstanu su prodavnice hrane, apoteke i prodavnice mešovite robe. Najveći problem je trenutno nastao za prodavce na pijacama, jer i te kako postoji potražnja za njihovom robom, ali je mesto prodaje zatvoreno! Šta oni mogu da urade sada i da dođu do kupaca:

• ako već imaju razvijene kanale društvenih mreža na kojima su radili do sada, da tu komuniciraju i oglašavaju svoju prodaju i dostavu
• da se priključe portalima i online prodavnicama zdrave hrane kojih ima nekoliko, a koji ulažu u digitalne kanale prodaje i promocije i imaju razvijen broj i domet pratilaca
• da rade direktnu komunikaciju – da zalepe obaveštenja na zgradama i ulazima u okolini pijaca gde su radili, i da ostave svoj kontakt, informaciju o proizvodima i informaciju o dostavi
• da otvore naloge na mrežama Facebook i Instagram i da angažuju nekoga ko će im raditi lokacijski ciljano oglašavanje (da se obrate svima koji žive u kraju oko pijaca gde su radili)
• da urade Google oglase, što takođe podrazumeva da nekoga angažuju
• da pokušaju da se edukuju o online kanalima prodaje preko interneta (oni ili članovi njihovih porodica koji mogu da pomognu)

I važna stvar: ne očekujte da su svi na internetu, ali prilagodite komunikaciju CILJNOJ GRUPI. Razmišljajte kako da dođete do kupca. U Grčkoj, u manjim mestima tokom leta, prodavci voća i povrća prolaze u svojim malim otvorenim kamionima i preko razglasa se obraćaju kupcima i nude robu. Ništa od komunikacije nije za zanemarivanje, posebno u vreme krize.

I možda najvažnije:

• kupujte u manjim radnjama i na tezgama što više, jer su mali biznisi najugroženiji, a oni najviše doprinose ovoj zemlji
• kada idete u nabavku obavezno kupite šta treba za minimum još jednu osobu koja ne može da izlazi zbog vanrednog stanja.

 

 

 

 

 

 

Photo by Shahid Abdullah form PxHere

 

PR je potreba savremenog društva, a mediji smo svi mi

Društvene mreže su pokazatelj načina razmišljanja većine, pa se tako neretko pojave kratki natpisi “O ovome nećete čitati u našim medijima” a taj se tekst uglavnom odnosi na neki uspeh naših stručnjaka, sportista ili učenika u inostranstvu. – Tačno je, nema toga nigde jer niko za tu lepu vest nije spremio komunikaciju.  Ovo je XXI vek, informacije nas bukvalno “saleću” sa svih strana i stižu u velikom broju (većina nam nije potrebna), i u toj pravoj šumi podataka da bi se bilo šta izdvojilo i istaklo mora da se uradi osnovna PR komunikacija ka javnosti.

Medije treba obavestiti da se nešto desilo, kreirati konkretan tekst gde će se glavna informacija naći u naslovu, u prvom pasusu, kao i OBAVEZNO u Subject-u mejla. Zatim izabrati medije gde se želi plasman, pronaći kontakte i to poslati. U većini slučajeva ta informacija će naići na pozitivan odjek i biće objavljena a možda će biti povod i za neku veću priču, jer je stanje u medijima danas takvo da su redakcije sve manje, a pokrivaju sve više tema i mediji treba da budu “brži” zbog društvenih mreža. Samim tim se istraživačko novinarstvo najčešće svodi na društvene mreže, novinari odavno nemaju vremena da idu na teren a posebno ne na konferencije sa kojih mogu da dobiju gotovo saopštenje i time napišu tu vest za neuporedivo kraće vreme.

Dakle, treba razumeti vreme u kome živimo, prilagoditi se i pokušati da se nešto plasira na pravi način. Mnoge PR agencije imaju društvenu odgovornost i besplatno plasiraju teme koje su u vezi sa uspesima naših ljudi, posebno dece i mladih. Ali čak i ako ne dođete do PR profesionalca, treba odrediti osobu koja će kreirati osnovnu komunikaciju.

Tu su, naravno, i društvene mreže gde mnogo brže može da se plasira informacija, pre svega preko ličnih profila, jer danas ljudi ponekad zaborave jednu bitnu činjenicu: SVI SMO MI MEDIJI ZA SEBE.

 

Besplatan PR – zamke i realnost

Verujem da svako ko radi u oblasti pružanja usluga dolazi više puta u karijeri u situaciju da najrazličitiji ljudi traže da im se nešto uradi bez plaćanja, tj. “za džabe”, jer “tebi je to ništa”, ili “ma ti ćeš to za pet minuta”, i slično. Ovde ću se konkretno baviti PR uslugama, ali sam sigurna da će se mnogi pronaći u svojim oblastima.

Da bi se na primer iskomunicirao neki događaj ili poslalo “obično” saopštenje medijima, potrebno je provesti sate a često i dane u pripremi: istraživanje, pravljenje plana, kreiranje i sređivanje materijala (tekstovi, fotografije, video…), lobiranje i kontaktiranje medija (jer najčešći zahtev je “da se ovo objavi što više”), praćenje objava, izveštaj o objavama (niko se ne zaustavlja na tome da uradite sve a da ne dobiju šta je i gde objavljeno, a samim tim je potrebno ili angažovati press clipping agenciju ili lično kupovati štampane medije online ili na trafici, plus web pretraga i TV snimanje)…. Zašto to vreme ne biste proveli sa svojim bliskim osobama ili se jednostavno odmarali? I ovo je samo ukratko i uopšteno.  Zato, ukoliko vam bilo ko traži da besplatno radite PR dobro razmislite, jer

ne treba raditi gratis:

• za pojedince i kompanije koji imaju puno novca (lako proverljivo na intenetu, a i “mali je grad”- sve se brzo sazna)
• ukoliko taj gratis posao može da ugrozi plaćene poslove (obično svi nešto žele da rade u oktobru-novembru, kada je svima gužva)
• kada ne vidite širu sliku svega (ukoliko počnu da dolaze polovične infomacije)
• ukoliko treba da “čistite” za nekim ko je već radio na tom pojektu PR pa je otišao ili je otpušten, jer ne znate gde se sve zabrljalo do tada (mada je ovo nepreporučljivo raditi i za novac)
• kada imate jasan osećaj “u stomaku” da jednostavno žele da vas iskoriste, pa ako prođe super, ako ne prođe idu dalje sa nekim drugim (čuvajte se čuvenih rečenica “Pa to je referenca” – nije baš tako u realnosti).
• kada vam neko traži PR a ne pominje pitanje koliko košta ta usluga niti pominje opciju da će platiti

Kada treba raditi gratis:

• kada se promoviše neka opšta društvena vrednost, nešto što je dobro za zajednicu (ALI ne ukoliko iza toga stoji kompanija ili organizacija koja dobija novac i donacije a od vas traže da ne naplatite svoju uslugu)
• kada se komunicira uspeh mladih talentovanih ljudi (sportisti, umetnici, naučnici) kojima mediji nisu lako dostupni, a više je nego plemenito predstaviti pozitivne primere našoj javnosti
• kada se vama lično nešto mnogo sviđa i želite da pomognete u širenju neke ideje ili projekta
• kada je neko sa kim imate dobre odnose i uzajamno pomaganje predstavlja sastavni deo kvalitetnog odnosa

 

NAJVAŽNIJE: Većina koja traži gratis uslugu samim tim ne vrednuje vaš rad i struku, jer svako ko ima svest o značaju PR-a ulaže maksimalno u tu oblast svog poslovanja, jer PR provereno donosi višestruke koristi.

 

 

PR Calendar: January / February 2017 (Belgrade, Serbia)

January 2017

01-19.01 – Christmas Book Fair, Dom sindikata
07.01 – Orthodox Christmas
12.01 – Regional Children’s Philharmonic Orchestra,Sava center
14.01 – Belgrade New Year concert, Sava center
19.01 – Djordje Balasevic, concert, Spens Novi Sad
21.01 – Ballet Nutckracker, Sava center

 

**********************www.propr.rs*************************

February 2017

14.02 – Josipa Lisac, concert, Sava center
14.02 – St. Valentine’s Day
18.02 – Legende, concert, Sava center
23-26.02 – International fair of tourism, Belgrade Fair
24.02 – 05.03 – FEST, film festival, Sava center

 

 

 

 

 

 

Photo Credit: nsb.com/wp-content/uploads/2013/07/Winter-Books.jpg

 

PR Calendar: August / September 2016 (Belgrade, Serbia)

August 2016

05-21.08 – Summer Olympic Games – Rio
17-21.08 – Belgrade Beer Fest, Usce
26.08 – Children’s Philharmonic Orchestra at Music Night, Tash

 

************************www.propr.rs*******************************

September 2016

24.09-02.10 – BITEF, theater festival
28.09 – Concert in honor of Toma Zdravkovic, Kombank Arena
29.09 – CEHA electronics fair, Belgrade Fair

Kompetencija ili “svi se u sve razumeju”

Dugo nisam pisala, razlozi vrlo opravdani i privatne prirode, ali moram da progovorim o jednoj gorućoj temi koja je ključ da li će neki posao/firma/projekat biti uspešni ili ne. A taj sindrom sam primetila samo kod nas, tj. na ex-YU prostorima, stranci ga ili nemaju ili imaju u maloj meri.

Radi se o tome da (skoro) svi misle da znaju sve i da su najbolji, najpametniji, a onda se začude kada neko sa njima neće ponovo ili uopšte da radi. Ovde se radi o kompetenciji.

Nedostatak kvalitenih kadrova u PR struci je više nego očigledan. Ima puno PR osoba i velika je potražnja, ali mali je broj onih koje bi neko preporučio drugome za posao. Potreba za PR zanimanjem dovela je do toga da firme i agencije zapošljavaju bilo koga, a onda (uglavnom mladi ljudi) posle nekog vremena kada misle da su stekli iskustvo kreću u druge firme ili počinju sami da rade. Sa druge strane klijenti i poslodavci su u šoku koliko im ništa nije urađeno. Većina tih PR osoba je pre svega ili samouka ili su pogrešno naučeni.

Konstantno se dešava da nailazim na situaciju u kojoj mladim kolegama koji su negde već radili kažem da ne treba telefonom pozivati novinare koje ne poznaju, jer svako danas ima mejl koji pregledava i pozivanje telefonom se svodi na uznemiravanje. Kada mi kažu da su im baš to tražili na prethodnom poslu, shvatam da imam pred sobom osobu koja nije razvila svoju mrežu kontakata, koja je radila u kancelariji kao običan “ćata” sa početka XX veka i koja ima loše naučene navike.

Takođe se javlja situacija da se čude ako se klijentima ili saradnicima šalju pokloni (za rođendane, Novu godinu…) jer je to trošak koji “niko ne traži”. Pre svega dobar PR ima inicijativu (nije pasivan već aktivan) i želi da razvija dobre odnose sa svima sa kojima radi.

Ako je nešto dobro prošlo, većinu zasluga pripisuju sebi, jer smatraju da “imaju već iskustvo” (ne znaju da je pogrešno) i da npr. ako su radili događaj za 50 ljudi pa naravno da “znaju” da rade događaj za 10,000 ljudi. Jer svi sve znaju. Tj. kažu da znaju, a kada nastane problem to mora da rešava neko ko zaista zna. Rezultati su neumoljivi. Preterana samouverenost negativno utiče na kvalitet. Dobar profesionalac se uvek preispituje, jer želi da bude još bolji.

Nedavno je komentar na mrežama bio da je naći dobrog PR-a teže od nalaženja retkog Pokemona. Tužno ali istinito.

Svi koji misle da su sjajni u PR poslu, neka razmisle koliko imaju stalnih dugogodišnjih klijenata i spoljnih saradnika, a posebno onih sa kojima su razvili prijateljstvo. Takođe neka razmisle koje svetske PR sajtove i blogove prate da bi bili u toku sa razvojem struke koja je vrlo živa. A onda neka se zapitaju koje knjige su nedavno pročitali, koje filmove, serije i predstave su pogledali, na kom su koncertu bili, jer dobar PR je pre svega svestran i ODLIČNO informisan.

I jedan mali savet: ako se direktor PR agencije ili PR sektora u firmi nije bavio PR-om pre tog posla, bežite jer tu nemate šta da naučite.

Ima dobrih PR stručnjaka kod nas, a prepoznaćete ih po tome što vam neće odmah reći “da, ja sve mogu”, već će razmisliti i reći “da vidimo da li ja to mogu”, ili “ja mogu “ovo”, a ne mogu “ovo drugo”, za to će vam trebati YY osoba.” Čovek što više zna, svestan je koliko toga još može da nauči, i obrnuto.

 

 

 

 

 

 

Photo: documentsdelivered.com

Interna komunikacija – PR ogledalo

Interna komunikacija je posebna oblast koja se sa razlogom dugo izučava i razvija. Ovoga puta se neću baviti pravilima i alatima, već onim što je PRVA stvar koja razlikuje dobrog od lošeg komunikatora: kako neko komunicira unutar firme u kojoj radi.

Ne dešava se, na žalost, retko da neko iz kompanije kaže: “Mi ovo radimo? Prvi put za to čujem iz medija.” Ili: “Imali smo neku proslavu sa zvanicama? Nisam znao.” Glavni komunikatori koji doprinose dobroj reputaciji neke firme su NJENI ZAPOSLENI. Svako ima svoj zadatak i posao, a na PR osobama jeste da informišu svoje kolege, u skladu sa odlukama menadžmenta, o svim aktivnostima koje se odnose na spoljašnju (eksternu) komunikaciju firme.

Dakle, PR treba da iskomunicira unutar firme u kojoj radi sledeće:

• sponzorstva događaja, sportskih klubova, različitih manifestacija
• humanitarne aktivnosti i društveno-odgovorno ponašanje (donacije, partnerstva sa institucijama i sl)
• informacije koje se pojavljuju u medijima a koje mogu biti ključne za dalje poslovanje (pohvale ili kritike kompanije, aktivnosti konkurencije, promene u strukturi medija ili vlasti koje mogu da utiču na rad,….)
• sve o događaju koji kompanija organizuje (da li je za medije, partnere, zaposlene i sl)
• sve promene koje zaposleni treba da saznaju pre ostalih (na primer da se baš kod njih održava kongres ili sastanak koji će se pojaviti u medijima u narednim danima)

…i još mnogo toga što kvalitetan PR zna da treba da podeli sa kolegama.

Ako neko ne deli informacije interno a radi posao u PR (ili marketing) sektoru, to samo znači da ne zna da komunicira ni eksterno, tj. ako ne radi dobro posao informisanja unutar firme, sigurno ga ne radi dobro ni “ka spolja”, što znači da treba da menja profesiju jer šteti firmi.

Inače, najuspešnije japanske firme dele sa svojim zaposlenim ne samo informacije od opšteg značaja, već i planove razvoja, prodaje i tržišnih kretanja. Moć je u komunikaciji.

 

 

 

 

 

 

 

 

Photo via linkedin.com

Novinarstvo, intelektualna svojina i kolegijalnost #utisak

Jedno od pravila kvalitetnog novinarstva je navođenje izvora informacije. U poslednje vreme, kada se redakcije smanjuju na neodrživ broj ljudi za rad (a to traje više od decenije, samo je sada ekstremnije), novinarstvo se svodi na internet istraživanje, da bi se sve stiglo. Tako izvor informacija medijima postaju:

• inostrane internet vesti
• domaće internet vesti
• saopštenja koja dobijaju od firmi i PR osoba
• društvene mreže (uglavnom Twitter, Instagram, Facebook)

Dolasci na događaje i konferencije su sve ređi, jer zahtevaju izlazak iz kancelarije na 2 sata, a za to vreme možete napisati 3 teksta (jer nema ko drugi).

Ono što sve više postaje uočljivo, jeste da u tom nedostatku vremena neki novinari počinju da “pozajmljuju” tekstove od svojih domaćih kolega ne navodeći izvor. Tako se dešava da na određenom radiju skoro svaki komentar popularne voditeljke bude na temu objave doslovce pročitane u dnevnim novinama, što je u redu, ali se skoro nikada ne kaže koje su novine upravo pročitali tj. odakle ta vest (a ja na primer prepoznam, jer sam to pročitala pre 10 minuta).

Takođe se dešava da se neko od novinara potrudi oko teksta, a onda to preuzmu drugi mediji skoro od reči do reči ne navodeći izvor – nedavno je dolazila u posetu Angela Merkel, jedna dobra novinarka je istražila na inostranim sajtovima šta ona oblači kada ide u posete pa je to uporedila sa značenjima boja i objavila tekst na srpskom. Tekst su preuzeli neki domaći sajtovi a jedna televizija je napravila prilog, ali NIKO nije naveo ime autora ili naziv sajta. To deluje kao Divlji zapad: na internetu je sve dostupno pa je samim tim javno dobro. Jeste javno za čitanje, ali ne za ponovno plasiranje kao sopstveni sadržaj. Ako je neko i našao “građu” za vest na internetu, ipak je uobličio, preveo delove i upotpunio drugim sadržajima, dakle to je postao autorski tekst.

Ne znam šta se dešava sa osećajem kolegijalnosti, sa etikom. Kao da je potreba za brzim kreiranjem sadržaja sa nedovoljno ljudi u redakcijama dovela do toga da se gubi osnovni osećaj za informaciju. Profesija treba da se drži zajedno, da bi opstala.

Da dodam, ne rade ovo svi, ali se dešava sve češće.

 

 

 

 

 

 

 

 

photo via: journalismdegree.com